O trunu i balvanu

O trunu i balvanu u oku Šumske

Džamija, Teheran i Republika Srpska

Piše: Bojan Bajić

Veličina slova:  

Pravoslavni mirotočivi vernici: Arkanova stvorenja u džamiji, u Bijeljini, 1992.

Photo: Stock

Objektivnim poređenjem se brzo da zaključiti da Sarajevo nije ni blizu islamizirano, koliko je Banja Luka pravoslavizirana. Te samim tim, ako Teheran posmatramo u svijetlu Islamske Republike Iran, po karakteru njenog uređenja, onda je bliže istini teza da je Banja Luka Teheran, a Republika Srpska kao pravoslavni entitet sličnija islamskom Iranu, nego što je to Federacija BiH...

Srpska hrabrost: Džamija u Kazancima kod Prijedora

Photo: Stock

Propagandna mašinerija kod Srba je od prije rata pa na ovamo učinila da džamija i ezan postanu otjelotvorenje kumulativnih srpskih istorijskih strahova i mitova, te tačka u kojoj se bjelodano pokazuje genocidna namjera srpske vladajuće ideologije u BiH s početka devedesetih godina dvadesetog vijeka. Džamija je i danas u svijesti prosječnog građanina srpske nacionalnosti Republike Srpske izvor svakog zla i nesreće, jer simbolizuje ono najstrašnije, ono od čega se prosječnom Srbinu ledi krv u žilama, ono što oblikuje i prelama srpsku svijest, ono od čega se štrecne srpsko uho samo kad čuje za to nešto, a to nešto je muslimanska vjera i muslimanski narod.

Nikad kvalitetno prodiskutovana tema turskog osvajanja, prevjeravanja, te svih frustracija koje su se vremenom nataložile u srpskom narodnom pamćenju, s početkom devedesetih su ne slučajno bili predmet propagandne mašinerije koja je trebalo da srpsku masu u BiH pripremi za konačno rješenje muslimanskog pitanja.
Na takvoj podlozi, u strašnoj medijskoj manipulaciji, izvršena je temeljna indoktrinacija ogromne većine srpske mase, koja je aplaudirala, složila se, ili samo ćutala dok su sistematski, planski i bez izuzetka izgorjele sve džamije koje su bile dostupne vojno-policijskim strukturama Republike Srpske. Stotine i stotine, neki brojevi govore preko hiljadu uništenih džamija, su jedan od dokaza nepobitne genocidne namjere da se jedan narod i njegova vjera unište i izbrišu tragovi njegovog postojanja.

Razumijem i shvatam, ali ne opravdavam, svakog dobrog čovjeka koji je ćutao, jer je bio zatrovan i sluđen propagandom u tom vremenu, kako sam i sam bio predmetom ispiranja mozga od strane vladajućeg SDS-a,Rista Đoga i ostalih, kada me jedan nesretni i nehumani događaj iz 1992, kao petnaestogodišnjeg dječaka, osvjestio i otrgnuo sa puta mladog ostrašćenog nacionaliste. Međutim, teško se pomiriti sa činjenicom da propaganda do danas nije prestala, pa valjda zato mnogo dobrih ljudi, misleći da samo voli svoje, ipak izgovara propagandističke konstrukte koji nedvosmisleno znače mržnju, fašizam i predvorje genocida. Valjda je sreća u nesreći to što orgomna većina to radi nesvjesno.
Jedan koji to ne radi nesvjesno, aktuelni je predsjednik Republike Srpske. Njegova na prvi pogled mangupsko-šarmerska komparacija Sarajeva sa Teheranom, uz dodatno pojašnjenje da Sarajevo ima više džamija nego Teheran, nema nikakve veze sa uporednom statistikom, već ima za cilj da betonira srpsku svijest i savjest u njenoj iskrivljenosti i netoleranciji prema muslimanskoj vjeri. Ova izjava kreira opšti stav u Republici Srpskoj da se Sarajevo klerikalizira i udaljava od civilizacijskih standarda, te pojačava propagandno uvjerenje da je Republika Srpska nešto sekularno, civilizovano, demokratsko, evropsko, itd.

Gde Arkanovci prođu, tu trava ne raste: Prizor iz bijeljinske džamije 1992.

PHOTO: Ron Haviv

Ima istine u iskazu da se Sarajevo dobrim dijelom islamiziralo, a to znači uz sadejstvo sa javnim institucijama, pa tako mnoge javne površine preko noći mjenjaju namjenu i postaju placevi za nove džamije, preko uvođenja islamskog vjeronauka u sarajevske vrtiće, do čudnih interakcija i umješanosti Islamske vjerske zajednice u razne svjetovne i državne teme. Međutim, nekritička i izmanipulisana javnost Republike Srpske ne vidi, ili neće da vidi, da je stepen klerikalizacije Republike Srpske nebrojeno puta veći, gotovo pa završen proces. Od toga da sve javne institucije imaju svoje pravoslavne praznike i slave (ministarstva, škole, zavodi, i sl.), preko uključivanja pravoslavnih rituala u događaje finansirane javnim sredstvima, do toga da se djeca u školama po automatizmu upisuju na pravoslavni vjeronauk bez traženja saglasnosti od roditelja, itd.
Objektivnim poređenjem se brzo da zaključiti da Sarajevo nije ni blizu islamizirano, koliko je Banja Luka pravoslavizirana. Te samim tim, ako Teheran posmatramo u svijetlu Islamske Republike Iran, po karakteru njenog uređenja, onda je bliže istini teza da je Banja Luka Teheran, a Republika Srpska kao pravoslavni entitet sličnija islamskom Iranu, nego što je to Federacija BiH. Ovakve konstrukcije koje nalaze plodno tle u nekritičkom javnom mnijenju Republike Srpske, su logična posljedica ratne propagande na temu muslimanskog džihada u BiH u periodu 92. – 95., koje nisu nikad doživjele demokratsku atmosferu u Republici Srpskoj, da bi bile preispitane sa objektivnom kritičkom distancom.

Banjalučki zločin: Srušena Ferhadija

Photo: Stock

Tako je opšti stav da je Alija Izetbegović sa svojom Islamskom deklaracijom imao namjeru da islamizira državu (kol'ka god ona bila), a svakako je lutao između nacionalno-građansko-vjerskih koncepcija, za šta svakako postoji puno dokaza, te tu tvrdnju ni ne sporim. S druge strane se ne želi vidjeti da je Radovan Karadžić do kraja sproveo tzv. pravoslavni džihad, tj. vjerski rat, sistematski uništavajući ljude i objekte koji pripadaju muslimanskoj vjeroispovjesti. Nije bitno da li je Alija to želio ili je bio primoran, što je manje važno od efekata, a koji govore da Alija ne samo što nije naredio, nego je od drugih uspio sačuvati od rušenja Staru pravoslavnu crkvu i Sabornu pravoslavnu crkvu u sred Sarajeva. Dok na slučaju poznate banjalučke džamije Ferhadije možemo vidjeti nečasnu ulogu gradskih vlasti, što govori u prilog pravoslavnog džihada.
Broj srušenih crkava koje su bile na teritoriji pod muslimanskom kontrolom u ratu, u odnosu na broj koji nije srušen, ukazuje da makar u tom segmentu nije postojala sistematska namjera da se pravoslavna vjera zatre, kao što je kroz sistematsko rušenje svih džamija u Republici Srpskoj ta namjera jasna kao dan.
Dakle, Republika Srpska jeste vodila krstaški rat, sa strahovitim posljedicama po nepravoslavne vjernike. Danas jeste teokratski entitet u tolikoj mjeri da podsjeća na teokratsku državu Iran. A kroz iskaze svojih zvaničnika, na prvom mjestu predsjednika Milorada Dodika, upravo upire prst u drugog, u ovom slučaju Sarajevo, koje je značajno sekularnije i demokratskije od Republike Srpske. Predsjednik Republike Srpske, ako već nema snage i vizije da svoje građane osvješćuje i suočava sa prošlošću i činjenicama, onda makar ne bi trebalo da ih manipuliše i pothranjuje sa netačnostima i poluistinama. Takođe, zgražavati se džamijama u Sarajevu, je ipak varvarski i necivilizacijski gest, koji bi ponajmanje smio dolaziti iz Banjaluke, upravo zbog nečasne prošlosti Republike Srpske spram islamskih vjerskih objekata, njenih vjernika, te generalno spram vjerskih sloboda svih građana.

Srbija Ante Portas

26.11.2010 - 12:25 Srbija Ante Portas Nije mala, nije mala, uvek ratovala Piše: Svetlana Lukić Veličina slova: Photo: www.zbrka.com Uz crkvu i vojsku, Ceca Ražnatović je najpopularnija srpska institucija. Ona je spoj svega što mladi i stari Srbi vole: lepa, bogata, silikonski nadarena, udovica ratnog komandanta Željka, prijateljica pripadnika žestokih momaka iz zemunskog klana, šefica FK Obilić koji fudbalere prodaje kao belo roblje, velika Srpkinja koja peva na mitinzima i svadbama koje organizuju Palma, Dodik, Velja Ilić, Koštunica, žrtva operacije Sablja zbog koje je bila utamničena na pravdi boga, i nadasve to je prava pravoslavka kojoj krst skoro erotski klizi u klividž, koja zajedno sa narkodilerom Kristijanom Golubovićem pred demostrantima sa cedulje čita Oče naš Broj 1244 je broj koji zna svako dete u Srbiji, to je broj Rezolucije UN na koji se pozivamo kad god nam želje nadmašuju moći; sada treba zapamtiti drugi broj – 2483, ili 24-83, kako god nam je lakše da zapamtimo. To je broj pitanja u upitniku koji nam je pre neki dan poslala EU. Na osnovu odgovora koje budemo dali, oni će proceniti da li smo spremni za sledeći korak ka Briselu. Iako potpredsednik vlade za evropske integracije, čovek zadužen za klovnovske poslove i klovnovske izjave, Božidar Đelić, tvrdi da smo već spremili 90 odsto odgovora, ostaje nejasno da li su odgovori davani imajući u vidu Srbiju iz preambule Ustava ili Srbiju do Merdara. Šefica kancelarije za pridruživanje EU, Milica Delević, reče juče da ćemo na pitanja odgovarati u skladu sa Ustavom, to jest tretiraćemo Kosovo kao svoju teritoriju. Dobro, ništa pametnije se nije ni moglo smisliti kao odgovor, kada smo tako dugo i glupo ponavljali mantru iz preambule rođene u glavi Vojislava Koštunice, koja je onda iskočila iz nje i uskočila u prazni prostor mozga Borisa Tadića koji je taj Ustav prisvojio kao svoje čedo. PITANJA BEZ ODGOVORA: Ako stvarno budemo odgovarali u skladu sa ustavom, onda će nam reći – sedi, jedan. Iako se formalno ovim upitnikom Kosovo tretira statusno neutralno, traže se odgovori za Srbiju bez Kosova. Čak i da hoćemo da se pravimo ludi i da dajemo odgovore uzimajući u obzir Kosovo, to neće moći. Na primer, jedno od pitanja glasi – koliko korisnika interneta ima u vašoj zemlji? Otkud mi znamo koliko stanovnika Kosova ima internet. Ili – koliki vam je bio uvoz, a koliki izvoz – mi ne znamo ni koliki su naš uvoz i izvoz, a kamoli koliko je Priština trgovala sa Tiranom, Hrvatskom ili Crnom Gorom. Pa kako ćemo preseći naš Gordijev čvor sa Kosovom kao srpskim Jerusalimom i Briselom kao srpskim Eldoradom? Rešićemo to pitanje kao i obično – lako i elegantno: za unutrašnju upotrebu ćemo pričati da upitnik ispunjavamo u skladu sa Ustavom, a na pitanja ćemo odgovarati protivno Ustavu, odnosno u skladu sa realnošću. Merna jedinica pravne sigurnosti: Nata Mesarević Photo: www.rts.rs NATA, LDP IKONA: Mnoga od pitanja iz ovog upitnika su tipska, na ista su odgovarali Hrvati, Albanci, Crnogorci, ali neka su i specifična, i tu ne mislim samo na saradnju sa Haškim sudom, nego i na neprijatna pitanja o čuvenoj reformi pravosuđa. Takozvani predsednik vlade Mirko Cvetković je ogovarajući na poslaničko pitanje – šta će Vlada učiniti kako bi otklonila tolike nepravilnosti u pravosuđu, rekao: sve će učiniti. Inače, zanimljivo je ko je to prekorno pitanje postavio Cvetkoviću, niko drugi do Čedomir Jovanović koji je u avgustu dramatično pozvao Vladu i parlament da od politički motivisanih napada pod hitno zaštite one koji su tu reformu sproveli – Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, posebno naglašavajući da je LDP podržao reformu i zbog toga što ju je sprovela osoba, a osoba je Nata Mesarović, koja je, kako kažu, imala hrabrosti da osudi ubice Zorana Đinđića. Neprijatno je kada najgrađanskija, najevropskija, najliberalnija i sve naj-naj partija, ima potrebu da javno hvali jednog sudiju zato što je osudila ubice i da joj to uzima kao olakšavajuću okolnost za to što je vodila reformu pravosuđa zbog koje sada moramo da se pravdamo EU. SNEŽANA I PATULJCI: Nesrećna ministarka pravde Snežana Malović, kada je dobila packe iz Evrope, malo se ućutala, ali kad god progovori, ne propušta priliku da brani reformu pravosuđa. Pošto je gluposti teško braniti, a da ne ispadneš i sam glup, ona sve češće nesuvislo spaja stvari koje su po definiciji kontradiktorne. Evo, pre neki dan nam je ministarka otkrila da je, kako je rekla, zgrožena činjenicom da postupak protiv Svetlane Ražnatović traje punih sedam godina, i da su takve stvari, kako je rekla, bile razlog što se krenulo u reformu pravosuđa. Prvo, od tih sedam dugih godina, ona je ministarka tek dve i po, drugo, ako je reforma dobra, kako to da reformisano tužilaštvo nije tražilo da se gospođi Ražnatović oduzmu putne isprave, a ne da nam iz Skoplja poručuje da je žrtva medijskog linča, i kako to da tužilaštvo nije tražilo privremenu zaplenu imovine Arkanove udovice, Dačićeve prijateljice, Koštuničine pevačice, Palmine i Veljine ljubimice i Dodikove mezimice. Photomontage: Instruktor A možda sve ovo pričamo bez veze, jer možda ta optužnica i ne postoji, ili postoji samo kao zvečka za narod i kao povod da kandidatkinja za potpredsednicu DS Nada Kolundžija, između dve posete frizeru kaže – isključena je svaka mogućnost da oni koji su prekršili zakon budu pošteđeni odgovornosti. Tačka. CECA NACIONALE: Uz crkvu i vojsku, Ceca je najpopularnija srpska institucija. Ona je spoj svega što mladi i stari Srbi vole: lepa, bogata, silikonski nadarena, udovica ratnog komandanta Željka, prijateljica pripadnika žestokih momaka iz zemunskog klana, šefica FK Obilić koji fudbalere prodaje kao belo roblje, velika Srpkinja koja peva na mitinzima i svadbama koje organizuju Palma, Dodik, Velja Ilić, Koštunica, žrtva operacije Sablja zbog koje je bila utamničena na pravdi boga, i nadasve to je prava pravoslavka kojoj krst skoro erotski klizi u klividž, koja zajedno sa narkodilerom Kristijanom Golubovićem pred demostrantima sa cedulje čita Oče naš. Naravno da nije lako uhapsiti instituciju, a možda i ne treba; zamislite još tu sramotu da neko zapreti da će izaći iz Vlade i da zbog te sestre imamo prevremene izbore. Znam da ne zvuči demokratski i pravno korektno i da to ne treba reći, ali ću reći: ako za sedam godina nisu mogli ili nisu hteli da je, zajedno sa sestrom, kumom i ostalim svatovima, smeste u zatvor – ne treba ni sada. Kao što ne treba više da nas ponižavaju ponovnim početkom suđenja ljudima koji su pre skoro 10 godina ometali hapšenje Slobodana Miloševića. Pri tome se vojvoda Siniša Vučinić, kojem je Koštuničina pravna država dala milionsku odštetu zato što je bio uhapšen za vreme Sablje, nije na suđenju ni pojavio, a Bogoljub Bjelica se branio ćutanjem. Koliko sam razumela, ukoliko presuda ne bude doneta u naredna četiri meseca, a to je skoro izvesno, ovo suđenje bi moglo biti prekinuto zbog zastarevanja. I logično je da će da zastari, jer je zastarela i krivica partijskih drugova i šefova Bogoljuba Bjelice, koji su od Tadića dobili indulgenciju i sada sede u Vladi i zapomažu za još dva mandata da bi Mrkonjić završio koridor 10, a Ivica Dačić nas uveo u Evropsku uniju. VERA I PARE: Ako ne računamo Cecu, dve apsolutno najuvaženije institucije međ Srbima su crkva i vojska. Logično je očekivati da će posle ovih čupanja za bradu, povlačenja za mantiju i otimanja za episkopski štap, pasti popularnost SPC, verovatno i hoće, jer se radi i o parama koje je bivši vladika Artemije pokrao, a ljudi su ovde postali skoro isključivo osetljivi na novac. Pa i ode koje su pevane pokojnom patrijarhu Pavlu uglavnom su počinjale i završavale se divljenjem što je sam sebi pravio cipele, vozio se trolejbusom i gasio svetla po patrijaršiji štedeći struju. To je bilo mnogo važnije nego činjenica da je bio na čelu crkve u jednom od najsramnijih perioda u njenoj istoriji. Neću da pominjem kako potrese u crkvi i pad njene popularnosti među građanima nije izazvala ni pedofilija, ni brutalno mešanje u državne poslove, ni anatemisanje homoseksualaca… Nebeski duh, zemaljske pare: Eksperti za finansije Photo: Dragan Kujundžić I ja ću se za trenutak vratiti na pare, ali pri tome ne mislim ni da je glavni krivac Artemije sa novcem u grčkim bankama, ni Kačavenda čiji je vladičanski dvorac u Bosni takav da bi i Milanka Karić uzdisala za svakim komadom nameštaja, ni Nikanor i ostali božji izaslanici u Srbiji. Glavni krivac je država. Zašto, pa zato što je potpuno jasno da je sav taj novac kojim raspolaže crkva, novac koji je dobila od države. Za sada nema indicija da je Sveti Petar osnovao kovnicu novca koju kroz milenijume, koristeći sveti duh kao poštara, šalje dinare na eparhijske račune. Svaki put kada je crkvi davan novac, na svetogrđe od pitanja – a kako država zna da li je novac trošen namenski ili ne, ministri vera su bez trunke zadrške govorili: ne, država ne kontroliše kako se taj novac troši, mi imamo poverenja u crkvu. Photomontage: е-Novine PASTIRSKI ŠTAP ZA ODBRANU KEŠA: Dinkić i ostali navodni finansijski policajci stalno pričaju kako svakoga dana usavršavaju mehanizme borbe protiv, kako se Dinkić izrazio, netipičnog kruženja novca, ali se ta borba završavala na stepenicama Patrijaršije. Iza tih vrata su se zajedno sa svojim bogom i svojim parama zaključale vladike i ulaz je za ostale bio zabranjen, sem za Jeremića, Koštunicu i Tadića, i to samo kada su imali želju da nekome celivaju ruku. Pare su se isporučivale vladikama na te ruke, štampane su poštanske markice koje je morao da kupi svako ko hoće da pošalje pismo i taj novac je išao direktno na račun SPC. Tu markicu su morali da lepe, hteli ne hteli, i katolici i muslimani i ateisti, samo se crkvama vraćala imovina koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata… I šta sad ima da se žalimo na vladike, oni smatraju, vera im tako nalaže, da imaju puno pravo da odlučuju i o rađanju i o umiranju, i da li žene imaju pravo na abortus, i da li je neko zaslužio da bude sahranjen unutar groblja ili mora da leži sam, kao pas, izvan grobljanskih zidova. Ako o svemu ovome odlučuju, što je onda čudno ako smatraju da imaju neograničeno pravo da odlučuju o dinarima i evrima koje im daje država. Ali to pravo im je dala država oličena u ministrima vera koji kao ovce trče za vladikama gledajući na koju stranu će pokazati svojim pastirskim štapom. Kako li je tek kosovskim Srbima koji su, posle poraza 1999. i opšte bežanije u koju su se dali njihovi dojučerašnji lideri, okupili oko crkve, tj. oko vladike Artemija. Sada im je rečeno ono na šta su i oni sumnjali, da su njihovi stubovi srpstva i čuvari kosovskog zaveta lopovi i vucibatine koji se otimaju za pare, mastire i monahinje, jer valja da im neko služi – kuva, pere, čisti cipele i loži vatru kada oni, uz čašu dobrog vina, zapevaju setno: Ječam žela Kosovka devojka… VOJSKA DIŽE PRIVREDU: I na kraju, nekoliko reči o trećem stubu srpstva – vojsci. Malo-malo pa čujete pohvale, i iz Evrope, o uspešnoj reformi vojske, o profesionalizaciji vojske, ministar vojni Šutanovac ubira aplauze na otvorenoj sceni zbog svoje otvorenosti prema NATO paktu. Neka je sve to i tačno, a nije, iritantna je ta Šutanovčeva samopromocija koja je u poslednje vreme postala bezobalna. Juče je na predavanju na Vojnoj akademiji rekao da vojska podiže privredu. Nije čak ni najveći problem što se on toliko hvali, nego je problem što, bukvalno preko leševa, od vojske pravi instituciju vrednu poštovanja. Šta smo sve čuli poslednjih dana, a da niko nije rekao – stoj. Ministar se ponaša pre svega kao uspešan trgovac oružjem, hvali se velikim ugovorima sklopljenim sa nekim zemljama sa severa Afrike, čitaj Gadafijem, govori o vojnoj industriji kao najuspešnijoj izvoznoj grani. Što je najgore, to je tačno, osim malina, oružje je naš najvažniji izvozni proizvod. Rat je naša izvozna šansa: Dragan Šutanovac, trgovac Photo: E-novine Zbog toga što smatramo da je to izvrsna privredna taktika, u Savetu Evrope i u UN moramo da podržavamo zemlje koje od nas kupuju oružje, a mnogima od njih vladaju razni diktatori i ludaci. Pre neki dan je prolepršala vest da je vlada odlučila da Srbija duplira broj vojnih izaslanika; bilo ih je 19, a sada će ih biti skoro 40. Kako? Zašto? Na osnovu čega su premudri minstar i vlada odredili toliki broj izaslanstava i po kom kriterijumu su birali zemlje u koje će ih slati. Oglasio se izvesni v.d direktora Vojnoobaveštajne službe i rekao – na osnovu analize bezbednosti, sagledavanja pretnji i potrebe za procenom političko-bezbednosnog stanja u pojedinim zemljama. Šta će na primer raditi novi vojni izaslanik u Libiji, procenjivati bezbednosnu situaciju na severu Afrike ili nastaviti da po Africi sklapa poslove sa oružjem. A šta će raditi novi vojni izaslanik u Norveškoj – sagledavati pretnju od ove nama tradicionalno neprijateljske zemlje? Šta će raditi novi Šutanovčev izaslanik u Belgiji, čuvati da se Belgija ne raspadne, a ako se raspadne, da dilujemo malo oružja Flamancima, malo Valoncima… Ne razumem, ali bi bilo dobro da nam neko objasni, zašto pored onih nesrećnih 28 Dinkićevih ekonomskih diplomata sada udvostručujemo vojne diiplomate? KODEKS U BARUTU: Juče se vojska hvali da je donela Kodeks časti, kojim se utvrđuju opšta moralna načela – prvo načelo je služenje otadžbini Srbiji. To, što bi rekli srpski političari, postoji svuda u svetu, svaka vojska se kune da će služiti svojoj zemlji. Ali mi ovde imamo neke probleme sa tim moralnim načelom, iza njega su se krili i na njega pozivali najveći zlikovci i ubice, od kojih ne malo njih još uvek sedi u vojsci i na uniformi nosi razne šarene epolete. Znam da države i vojske, pa i ova, proizvode i prodaju oružje, da neguju imidž vojske kao čuvara nacije i države, ali mi, kao i sa onim Upitnikom EU s početka ove priče, imamo neke specifičnosti. Zbog njih je najblaže rečeno neumesno da, na primer, svake godine, šef države napravi vanredno stanje u Beogradu da bi novim mladim oficirima podelio neke sablje. Da bi na to imao pravo, prvo je morao jednom od tih sablji da, kao u stara vremena, ražaluje neke oficire, pukovnike i generale, tako što će im tom sabljiom prvo iseći jednu po jednu epoletu, a onda jedno po jedno dugme na utegnutoj uniformi. I to onim oficirima koji su učestvovali u zločinima, krili Ratka Mladića u Topčideru, koji su odgovorni za sumnjivu smrt vojnika u kasarni u Leskovcu, koji su skrivali dokumenta koja potvrđuju da su namerno žrtvovani radnici RTS-a za vreme bombardovanja 1999, oficiri koji su porodicama stradalih vojnika na Kosovu slali besramne telegrame u kojima ih obaveštavaju da su im deca izvršila samoubistvo... Nije valjda da me jure: Ratko Mladić u stavu mirno Photo: EPA/Drago Vejnović Pa čak i da se desilo, na bilo koji način, to ražalovanje oficira koji su osramotli i svoju vosjku i svoju zemlju, ostale bi neke mirnodopske tragedije na koje moraju da odgovore pre nego što počnu da mi pričaju o kodeksu časti i velikim poslovnim dostignućima vojne industrije. Ministar Šutanovac kaže da su do skoro radnici u vojnoj industriji štrajkovali glađu jer nisu imali posla, a sada će se pušiti od poslova koje im je on nabacio. Možda će morati da zapošljavaju nove ljude da bi ispunili obaveze iz ugovora. A šta bi sa onih sedmoro ljudi koji su poginuli u eksploziji u fabrici oružja Prvi partizan iz Užica, koja će i sada biti uključena u veliki Šutanovčev posao sa severom Afrike. Posle te tragedije je gradonačelnik Užica rekao da su u fabrici radili ljudi koji nisu obučeni za te opasne poslove. Tvrdio je da je poslovodstvo firme više puta tražilo od države da odobri prijem novih radnika na posao, ali im to nije bilo dozvoljeno. I onda su angažovani ljudi, među njima i jedna devojka koja je poginula u nesreći – preko omladinske zadruge. Tako je u momentu nesreće oružje u fabrici pravilo 650 stalno zaposlenih i 600 radnika po ugovoru, tih iz omladinske zadruge. Ne znam šta je bilo na kraju, ko je i da li je neko odgovarao za smrt tih sedmoro ljudi. Da li će i u realizaciji ovog istorijskog Šutanovčevog ugovora opet barutom baratati omladinci iz omladinskih zadruga. * Tekst objavljen na sajtu

Peščanika

Pedofilija u Crkvi

Elektronske Novine

18.11.2010, ČETVRTAK

Pedofilija pod zaštitom srpske države i crkve

Pahomije nedodirljivi

Piše: Ivan Angelovski

Veličina slova:  

Volim dečake i rado ih se sećam: Vladika Pahomije, decoljub

Sadašnji srpski patrijarh vodio je 2003. godine tajnu komisiju Sinoda za ispitivanje slučaja pedofilije, ali su nalazi do sada uskraćeni javnosti. Postojanje crkvene komisije, eventualni nalazi, kao i identitet trojice crkvenih velikodostojnika koji su bili u komisiji, do sada nije bio poznat javnosti. Pored sadašnjeg patrijarha, druga dva člana komisije bili su episkop Grigorije iz Trebinja, u Bosni i Hercegovini, i Milutin Timotijević, rektor Prizrenske bogoslovije na Kosovu. Crkvena komisija formirana je početkom 2003. kako bi ispitala optužbe protiv episkopa Pahomija, koji je bio tada, a i danas je, vladika eparhije vranjske

Kada je telefon zazvonio, otac Goran Arsić, sveštenik iz Vranja, odahnuo je. Na vezi je bio vladika niški Irinej. Vladika, koji je u januaru ove godine postao patrijarh Srpske pravoslavne crkve, SPC, tražio je od sveštenika Arsića da dođe i svedoči pred komisijom koju je crkva ustanovila da bi ispitala okolnosti vezane za optužbe protiv episkopa Pahomija, iz Vranja.

Otac Arsić je već bio dobro upoznat sa skandalom jer su tri dečaka, tinejdžera, došla kod njega, nekih drugih sveštenika i dve kaluđerice, žaleći se da ih je Pahomije seksualno zlostavljao. Srpski mediji su te 2003. godine objavili izjave maloletnika i skandal je uzburkao javnost. Tokom policijske istrage, još nekoliko maloletnih dečaka iznelo je slične optužbe protiv episkopa. Danas, nekoliko godina posle tog razgovora, otac Arsić se seća kako mu je vladika Irinej rekao da je formirana tročlana komisija da ispita skandal i da će je upravo on predvoditi.

"Hvala, vladiko. Ovaj poziv čekam već mesecima", seća se otac Arsić kako je pun nade odgovorio sadašnjem patrijarhu. Ali, ako je i pomislio da je crkva ozbiljna u nameri da preispita navode o zlostavljanju dece, čekalo ga je veliko razočaranje. Kada je, s dvojicom đakona i jednim od dečaka koji je optužio Pahomija, došao na sastanak s vladikom Irinejem u Niš, Arsić je ubrzo shvatio da su tamo pozvani kako bi im se održala lekcija, a ne da kažu svoju stranu priče. Vladika Irinej je bio ljut jer je otac Arsić, kao i trojica tinejdžera, sa optužbama izašao u javnost. "Umesto da mi pričamo njemu, on je pričao nama", seća se otac Arsić ovog sastanka. "Tada mi je bilo jasno da svi u crkvi znaju [za seksualno zlostavljanje dece], ali ćute. Bili smo naivne ovce što smo verovali u čistotu naših crkvenih vođa."

Postojanje crkvene komisije, eventualni nalazi, kao i identitet trojice crkvenih velikodostojnika koji su bili u komisiji, do sada nije bio poznat javnosti. Prema Arsićevim rečima, pored sadašnjeg patrijarha, druga dva člana komisije bili su episkop Grigorije iz Trebinja, u Bosni i Hercegovini, i Milutin Timotijević, rektor Prizrenske bogoslovije na Kosovu.

Otac Arsić kaže da je crkvena komisija formirana početkom 2003. kako bi ispitala optužbe protiv episkopa Pahomija, koji je bio tada, a i danas je, vladika eparhije vranjske. U avgustu ove godine je poslat pismeni zahtev informativnoj službi SPC da omogući intervju sa patrijarhom Irinejem, sa namerom da se rasvetle okolnosti rada komisije i da se javnosti predoče njeni nalazi. Zahtev iste sadržine poslat je i episkopu Grigoriju. Do momenta objavljivanja ovog teksta, i pored nekoliko telefonskih podsećanja, crkveni zvaničnici nisu odgovorili.

Uporno ćutanje crkve o seksualnom zlostavljanju maloletnika, kao i način na koji su suđenja protiv sveštenika SPC vođena, ostavio je snažan utisak na umešanu decu, pravne stručnjake i eksperte za zaštitu dece. Oni veruju da su se moćne političke elite i pravosudni organi udružili sa sveštenstvom u potpunom prikrivanju skandala.

Optužnica za seksualno zlostavljanje podignuta je protiv episkopa Pahomija 2003. godine i on je pozvan da se pojavi u Vranju na suđenju zatvorenom za javnost. Optužnica je podignuta u ime četvorice tinejdžera, od kojih je najmlađi imao 13 godina. Četiri godine kasnije, nakon dugotrajnog procesa, prebacivanja predmeta iz vranjskog u niški Opštinski sud, episkop Pahomije proglašen je nevinim. Presudu je potvrdio drugostepeni sud - Okružni sud u Nišu. Iako je Vrhovni sud Srbije u oktobru 2007. presudio da je odlukama prethodnih sudskih instanci povređen zakon, episkopu Pahomiju nije moglo ponovo da se sudi - odluka Vrhovnog suda, po zahtevu za zaštitu zakonitosti, ne proizvodi pravno dejstvo ukoliko je na štetu optuženog.

Moleban za Kosovo: Pahomije (prvi sleva) i drugari

Vladika eparhije vranjske, Pahomije, od početka insistira na svojoj nevinosti, tvrdeći da je žrtva antipatriotskih i anticrkvenih zavera. Prošle godine je organizovao festival za decu s posebnim potrebama. Na brojne zahteve za intervju, upućene prethodnog meseca, nije odgovorio.

Drugi slučaj pedofilije u SPC, vezan za oca Ilariona, tadašnjeg igumana manastira Hopovo, u Vojvodini, takođe se završio bez konačnog odgovora. Zbog odugovlačenja u sudu, optužbe su zastarele jer u Srbiji čitav proces za seksualno zlostavljanje dece, uključujući suđenje i presudu, mora da se završi u roku od šest godina od momenta kada je navodno krivično delo učinjeno. Dok sedi u bašti iznajmljene kuće u Irigu, u Sremu, i ispija pivo s prijateljima, Ilarion kaže da ga je crkva primorala da ode u penziju. I danas tvrdi da je nevin. Prijatelji mu se i dalje obraćaju sa "oče". Pojedini stručnjaci za zaštitu dece kažu da su prijavljivali i druge slučajeve crkvene pedofilije, koji nikada nisu objavljeni jer ih, kako tvrde, policija nije istražila.

Slučaj "Pahomije"

Oktobra 2002, trinaestogodišnji dečak ušao je u policijsku stanicu u Vranju, zajedno s majkom i bakom, da prijavi kako ga je episkop Pahomije seksualno zlostavljao. Tako je počeo "slučaj Pahomije". Prema dokumentima iz Vrhovnog suda Srbije, pribavljenim po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama, dečak, identifikovan kao M.K, tvrdio je da ga je episkop prvi put zlostavljao na dan Sv. Ignjatija 2002. godine, nakon što ga je pozvao u svoju sobu i zatražio od njega da mu izmasira leđa. Sveti Ignjatije je slava episkopa Pahomija. Nakon masaže, episkop je od dečaka tražio da se skine, pokušao da ga zagrli i pritisne svoje telo uz nјegovo.

M.K. je naveo da ga je episkop u tri navrata zlostavljao. Nakon četvoromesečne policijske istrage, Pahomije je na kraju optužen za seksualno zlostavljanje četvorice maloletnih dečaka, od kojih je M.K. bio najmlađi. Četiri godine kasnije, presudom Opštinskog suda u Nišu, dve tačke optužnice su odbačene, zato što je suđenje odugovlačeno toliko da je istekao rok zastare u kom se presuda morala doneti. Preostale dve tačke optužnice, među kojima i slučaj M.K, odbačene su jer sud nije prihvatio svedočenja dečaka kao pouzdana.

Prema principu In dubio pro reo, ukoliko sudija, u ovom slučaju Katarina Ranđelović, ima bilo kakve sumnje da je optuženi zaista učinio krivično delo, mora da presudi u korist optuženog. Episkop Pahomije je bio oslobođen. "Princip In dubio pro reo u Srbiji se koristi vrlo retko", kaže Vesna Rakić Vodinelić, profesorka prava na beogradskom univerzitetu Union. "Sudija mora imati vrlo ozbiljne razloge da donese takvu odluku."

Presudu Opštinskog suda potvrdio je drugostepeni sud u Nišu, čijim većem je predsedavao sudija Danilo Nikolić. Osam godina kasnije, porodica M.K. tvrdi da je momak još uvek traumatizovan. Sada ima 21 godinu i još uvek živi u Vranju. Njegov advokat, Aleksandar Stojković, kaže da mladić ne može normalno da funkcioniše bez stalnog psihijatrijskog nadzora, te da teško komunicira sa strancima. M.K. u potpunosti odbija da razgovara o ovim događajima.

Nijedan od preostale trojice dečaka, koji su u to vreme bili učenici Bogoslovije, nije želeo da se priseća, niti da komentariše slučaj. Dvojica su završila bogoslovske fakultete u Grčkoj, gde i danas žive i rade kao sveštenici, dok je treći potpuno napustio crkvu i živi u Vranju. "Ne želim ponovo da prolazim kroz tu golgotu", kaže jedan od sveštenika, koji sada živi u Grčkoj.

Žrtvama niko ne veruje: Dušica Popadić

Photo: Ivan Angelovski

U beogradskom Incest trauma centru tvrde da postoji još slučajeva svešteničkog seksualnog zlostavljanja koji nisu obelodanjeni. U ovoj organizaciji za zaštitu dece od zlostavljanja kažu da su 1995. i 1998. godine policiji prijavili dvojicu "vrlo visoko rangiranih" sveštenika SPC zbog seksualnog zlostavljanja dece. Međutim, nije bilo nikakve istrage.

"Njihove priče gotovo su identične onima koje smo čuli u 'slučaju Pahomije'", kaže Dušica Popadić, iz ovog centra. Ona ne želi da otkrije imena prijavljenih sveštenika. Prema njenim rečima, čini se da je čitava procedura u tim slučajevima potvrdila tvrdnje koje zlostavljači često koriste kako bi ućutkali svoje žrtve - da im niko neće verovati ukoliko nekome kažu da su seksualno zlostavljani.

Politički pritisak

Oslobađajuća presuda episkopu Pahomiju isprovocirala je mnoge da veruju da su crkveni velikodostojnici, ljudi iz pravosuđa i političari aktivno sarađivali kakо bi ga zadržali na slobodi. I dalje se veruje da sudije koje su sudile u ovom predmetu nisu radile nezavisno, već pod pritiskom iz krugova tada nacionalistički orijentisane vlade Demokratske stranke Srbije pod vođstvom Vojislava Koštunice. Njegova vlada negovala je bliske odnose s crkvom.

Sudija Katarina Ranđelović negira da je podlegla pritisku da oslobodi episkopa, dok je sudija Danilo Nikolić odbio da komentariše slučaj. Ipak, prema anonimnom pismu, zavedenom u dokumentima Ministarstva pravde u vezi sa slučajem Pahomije, dvoje sudija sastali su se sa tadašnjim ministrom pravde Zoranom Stojkovićem u Nišu u martu 2007, dan pre oslobađanja episkopa Pahomija.

"Dan pre završnog pretresa [u slučaju Pahomije], na moje veliko iznenađenje, s obzirom na to da znam prilike u sudu, u restoranu ispod tribina Fudbalskog kluba Radnički, u popodnevnim satima, za jednim stolom su sedeli tadašnji ministar pravde Zoran Stojković, predsednik Okružnog suda [u Nišu] Danilo Nikolić i sudija Katarina Ranđelović", tvrdi autor anonimnog pisma, potpisan samo kao "sudija".

Nemam pojma ko je Pahomije: Zoran Stojković (desno) u društvu Ljubiše Beare

PHOTO: Stock

Katarina Ranđelović negira da je bila na ručku s tadašnjim ministrom pravde. "Nisam imala nikakav sastanak sa Zoranom Stojkovićem", kaže. "Ni on, niti bilo ko drugi, nije imao nikakvog uticaja na oslobađajuću presudu [episkopu Pahomiju]." Nikolić je odbio da razjasni da li je bio tamo ili ne, a Stojković nije ni pristao na intervju. "Nisam uticao na odluku, niti sam imao interesa da to radim. To je sve što mogu da kažem", rekao je kratko.

Iako Stojković odbija da potvrdi ili negira da li je bio u poseti Nišu dan pre oslobađanja Pahomija, prema saopštenju još uvek dostupnom na sajtu tamošnjeg univerziteta, bivši ministar pravde zaista jeste bio tog dana u Nišu. Prema saopštenju na sajtu Univerziteta u Nišu, Stojković je prisustvovao predstavljanju knjige na Niškom univerzitetu 5. marta 2007, dan pre oslobađanja Pahomija. Knjigu, Sporazum o priznanju krivice, napisao je Danilo Nikolić, predsednik Okružnog suda i predsedavajući drugostepenog veća koje je potvrdilo oslobađajuću presudu. Do danas, međutim, nije jasno da li su događaji pred oslobađanje imali bilo kakvog uticaja na ishod suđenja.

Omer Hadžiomerović, potpredsednik Društva sudija Srbije, pita se zašto niko nije istražio da li je bilo političkog uticaja na ovaj proces. "Ako je i bilo uticaja, suština je da se raspravi zašto mu je sudija podlegao. Međutim, niko ne pita ko je izvršio uticaj. Oni koji su ga izvršili izvlače se od odgovornosti", kaže Hadžiomerović.

Slučaj Ilarion

Dvojica očeva iz Sremskih Karlovaca dovela su 4. jula 2001. godine bradatog čoveka u kasnim pedesetim godinama, kog su znali samo kao "Jovu", u tamošnju policijsku stanicu. Jedan od njih, Z.T, čije puno ime je zaštićeno zbog eventualnih posledica po maloletnike, kaže da su im komšije rekle da Jova "kupuje našoj deci sladoled i daje im novac da mu masturbiraju" u urušenoj zgradi u parku. "Otišli smo sa sinovima u park, seli i čekali da se pojavi. Kada su ga deca videla, došla su do nas i onda smo ga uhvatili", kaže. Ispostavilo se da je Jova otac Ilarion, tada 59-godišnji iguman manastira Hopovo, u Vojvodini, koji danas tvrdi da su ga muškarci, pre nego što će ga odvesti u policiju, istukli bez ikakvog razloga, zbog čega je na kraju ostao bez jednog bubrega. Z.T. i njegov komšija negiraju ovu optužbu.

Mesto zločina: Manastir Hopovo, Ilarionova druga kuća

Photo: Ivan Angelovski

Nakon policijske istrage, ukupno devet dečaka od sedam do 11 godina optužilo je oca Ilariona za seksualno zlostavljanje. Bio je to drugi put da se Ilarion suočava sa sličnim optužbama. U Rumi, sud ga je 1994. godine oslobodio odgovornosti da je tamo zlostavljao jednog dečaka. Kao u slučaju Pahomija, sud je na suđenju 1994. godine odbacio optužbe, zaključivši da dečakovo svedočenje nije bilo pouzdano. Procesocu Ilarionu za slučaj u Sremskim Karlovcima trajao je pet godina. Gotovo da je premašio rok zastare, zbog sporosti suda i zbog činjenice da su mu crkveni velikodostojnici omogućili da se godinama krije u različitim pravoslavnim manastirima u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Tek nakon što ga je Prekršajni sud u Orahovici, u Hrvatskoj, 2005. ekstradicirao u domovinu, suđenje je moglo da se završi. Ekstradicija je naređena zbog nepristojnog ponašanja pred školskom decom u tom gradu. Pošto se vratio u Srbiju, Opštinski sud u Novom Sadu osudio ga je na deset meseci zatvora, što je drugostepenom odlukom pooštreno na 12 meseci. Ilarion, međutim, nikada nije otišao u zatvor. Njegov novi advokat, Ilija Radulović, uložio je žalbu Vrhovnom sudu Srbije, koji je presudu ukinuo iz proceduralnih razloga i predmet vratio na ponovno suđenje. Međutim, ukidajuća odluka je tri meseca stajala u Vrhovnom sudu pre nego što je poslata u Novi Sad. Do tada je već istekao rok zastare za sve optužbe. Otac Ilarion je bio slobodan, iako ga je crkva tiho primorala da ode u penziju.

Beogradska profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić, koja sarađuje i sa Koalicijom za sekularizaciju Srbije, kaže da je prema suđenjima episkopu Pahomiju i ocu Ilarionu očigledno da su ovi imali prijatelje na visokim položajima. "I Pahomije i Ilarion tretirani su kao privilegovani", kaže. "Obični ljudi ne bi bili tretirani na takav način. To je još jasnije u Ilarionovom slučaju, zato što je najviši sud u zemlji dozvolio da slučaj zastari.Zastarevanje slučaja je moguće u našem sudskom sistemu, ali to se uglavnom dešava u manjim slučajevima i, naravno, kada su optuženi privilegovani."

Skandal u Irskoj

Postoje sličnosti između privilegovanog položaja pravoslavne crkve u Srbiji sa položajem katoličke crkve u Republici Irskoj pre dvadeset godina. Tamo je katolička crkva, nakon što su Britanci otišli 1922. godine, dobila ogroman uticaj na javni život. "Katolička crkva definisala je irski nacionalni identitet", kaže Džon Kuni, dablinski novinar i komentator religijske i političke situacije u Republici Irskoj.

Decenijama su tamošnje državne institucije izbegavale da reaguju na brojne optužbe protiv sveštenika koji su seksualno zlostavljali decu. "Ljudi su pokušavali da pričaju, naročito o institucionalnom zlostavljanju, ali bi njihovi životi bili sistematski uništavani, terani su u emigraciju", kaže Maev Luis, direktorka One in Four, organizacije koja se bori protiv zlostavljanja dece.

Uticaj katoličke crkve i dalje je vrlo snažan. Ali, od devedesetih godina na ovamo, brojni pedofilski skandali u sveštenstvu postali su javni, što je nateralo vlasti da reaguju. Vlada i nekoliko eparhija do sada su objavile više izveštaja o seksualnom zlostavljanju dece.

Jedan od zlostavljanih dečaka koji je pomogao da stvar izađe na videlo je Endru Maden. Danas ima 45 godina i živi u Dablinu, ali kaže da je do pre petnaest godina bio u potpunom rasulu. "Opijao sam se do besvesti", priseća se dok sipa čaj u jednom dablinskom kafiću. "Bio sam u rasulu jer sam [pre zlostavljanja] veći deo života proveo u crkvi. Želeo sam da postanem sveštenik."

Žrtva zlostavljanja: Endru Maden

Photo: Ivan Angelovski

Crkva je bez objašnjenja odbila njegovu svešteničku aplikaciju. "Istovremeno, Ajvan Pejn je bio dostojan ostanka u crkvi", kaže Endru o svešteniku koji ga je zlostavljao. Maden se preselio u London. Nesposoban da komunicira s ljudima, pokušao je samoubistvo. Konačno, vratio se kući, ostavio piće i preuzeo kontrolu nad svojim životom. Angažovao je advokata 1991. godine i tužio oca Pejna. Dve godine kasnije, dobio je 27 500 funti na ime odštete. Pejn je odslužio četiri i po godine zatvora i od tada je pod policijskim nadzorom. "Nakon toga, crkva više nije mogla da tvrdi da nije bilo zlostavljanja", kaže Maden.

Napisao je i knjigu, Oltarski pomoćnik: Priča o životu nakon zlostavljanja. "Osnovna svrha knjige je da pokaže kako žrtve mogu da preuzmu kontrolu", kaže Maden. "Čim sam tužio Pejna, crkva je morala da reaguje. Od tada je kontrola bila u mojim rukama."

Nove optužbe o zlostavljanju još uvek se pojavljuju širom Republike Irske. Vlada je nedavno pokrenula istragu o navodima za seksualno zlostavljanje u eparhiji u Klojnu. Nedugo potom, tamošnji biskup Džon Magi podneo je ostavku. "Da li je crkva naučila nešto iz ovog iskustva", pita se Maev Luis iz One in Four. "Na površini se čini da su uspostavili dobre procedure. Ipak, da li su zaista prihvatili odgovornost za ono što se desilo? Nisam sigurna."

U međuvremenu, od suđenja ocu Ilarionu i episkopu Pahomiju, vlast u Srbiji se promenila. Rukovođenje državom je od nacionalističke Demokratske stranke Srbije preuzela centristička i proevropska Demokratska stranka, koju vodi predsednik Srbije Boris Tadić. Međutim, crkva, čiji je uticaj u Srbiji ubrzano rastao od pada komunizma i, naročito, od ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i dalje je zadržala svoj privilegovani položaj. Tako se danas predsednik Tadić veoma oslanja na crkvu u tekućoj borbi da se Kosovo zadrži u okviru Srbije.

Nijedan od osmoro sudija koji su najviše bili uključeni u suđenja Ilarionu i Pahomiju nije reizabran u reformi pravosuđa koja je usledila i još je u toku. Sada već bivše sudije kažu da nisu dobile nikakvo obrazloženje zbog čega nisu izabrane. Od pet sudija koji su kontaktirani povodom ovog slučaja, četvoro misli da nisu reizabrani zbog slučaja Pahomije. Samo je Katarina Ranđelović bila spremna da javno nagađa razlog. "Mogu samo da pretpostavim da nisam reizabrana zbog moje odluke u Pahomijevom suđenju."

Oslobađamo ljude u crnom: Sud u Nišu

Photo: Ivan Angelovski

U međuvremenu, otac Arsić, sveštenik koji je svedočio protiv episkopa Pahomija, kaže da je, zajedno sa ostalim sveštenim licima koja su verovala dečacima, pao u Pahomijevu nemilost. Episkop, koji je i predsednik eparhijskog crkvenog suda u Vranju, započeo je i dobio inicijalni crkveni postupak da se Arsić i još jedan sveštenik raščine. Nakon saslušanja na višem crkvenom sudu, Arsić i drugi sveštenik su vraćeni u crkvu i prebačeni u druge eparhije. Jedna monahinja i jedna iskušenica, koje su takođe svedočile u korist dečaka, prema Arsićevim rečima, samostalno su napustile crkvu.

Od tada je otac Arsić vodio više diskusija sa različitim episkopima. Danas se priseća tih razgovora. "Neki od njih su mi rekli: 'Znamo da su deca propatila, znamo da ste vi u pravu, znamo da ga je [Pahomija] sud oslobodio pod pritiskom... ' Ja sam ih pitao: 'Ali biće još dece, biće još suza i patnji, i šta ćete onda da uradite?' Jedan od episkopa mi je odgovorio: 'Zavisi od novog patrijarha.' A ja kažem, pa hajde da vidimo šta će novi patrijarh da uradi."

*Ovaj tekst je rezultat programa Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost, inicijative fondacija Robert Bosch i ERSTE, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom, BIRN.

AleXandar Lambros - otvoreno pismo

Objavljeno u elektronskom izdanju KONTRA-PUNKT, Oktobar 17, 2010 - 09:14 PM NT -   

AleXandar Lambros: Otvoreno pismo Amfilohiju Radoviću

Oduzmi seks ljudima. Načini ga zabranjenim, ograniči ga na ritualno parenje. Nateraj ga da se preobrazi u potisnuti sadizam. Potom daj ljudima žrtvenog jarca da ga mrze. Pusti ih da povremeno ubiju jarca radi samoočišćujućeg oslobađanja. Mehanizam je star vekovima. Tirani su ga koristili vekovima pre no što je reč "psihologija" uopšte bila izmišljena. I, deluje.  

Gospodine Radoviću,

Započinjem ovo obraćanje Vama bez onog konvecionalnog „poštovani" kojim se obraćamo neznancima iz obzira učtivosti i uljudnosti, iz dva razloga - najpre, na osnovu Vaših javnih nastupa i delovanja stekao sam predstavu o Vama na osnovu koje sa sigurnošću znam da mi je potpuno neprihvatljivo da Vam izrazim bilo kakvu vrstu poštovanja ma i u najkonvencionalnijoj mogućoj formi. Drugo, običaj da se ljudima koji puste bradu, ogrnu se u mantije i na glave stave živopisne šešire i propovedaju sumanute priče, po automatizmu ukazuje (straho)poštovanje, držim za nedostatak obrazovanja i mentalnu nezrelost. Budući sam se kao ličnost formirao u tradicijama sekularnog humanizma ne nalazim za shodno da se u ovim stvarima pretvaram ma i iz razloga društvenih konvencija.

Takođe, ne gajim nikakvih iluzija glede odjeka ovog mog obraćanja u Vašem umu i srcu i pitanje zbog čega Vam se, onda, ipak obraćam, bilo bi savršeno na mestu. Jasno mi je kao dan da ste vi čovek koji pati od poremećaja koji se u nauci naziva teomanija, te da je sa osobama koje pate od ovog neveselog sindroma pokušaj bilo kakve argumentovane rasprave savršeno besmislen. Neko je lepo rekao da kad bi se sa vernicima mogla voditi argumentovana rasprava onda ne bi ni bilo vernika. Mislim da ste jedan opasan čovek sa sumanutim idejama i stavovima od kojih se većina može okarakterisati kao fašistički a, na nesreću, u položaju ste ne samo da ih neometano, već i svesrdno medijski potpomognuti, širite. Moje nade, dakle, kreću se u pravcu toga da bi neko trezveniji iz Vašeg okruženja, mogao da se zamisli i pokuša da preduzme nešto makar i iz bojazni da biste mogli naneti štetu interesima organizaciji kojoj pripadate. Osim toga, moj lični osećaj je, a u svetlu nedavnih događaja u zemlji, da su stvari otišle dotle da je komformističko ćutanje u tradicijama popuštanja pametnijeg, više nedopustivo. Mora se progovoriti. I to otvoreno i bez uvijanja. Nadam se, takođe, da u tome moj postupak neće ostati usamljen.

Gospodine Radoviću, proteklih nedelja javnost je nebrojeno puta bila u prilici da Vas čuje kako se sa žarom starozavetnih proroka pozivate na priču o Sodomi i Gomori i zlosutno predskazujete skoro obrušavanje božijeg gneva i ognja na srpsku prestonicu, s sve to povodom najavljene šetnje jedne grupe građana njenim ulicama. Vi savršeno dobro znate da je publika kojoj se obraćate mahom neobrazovana i priprosta i, što je posebno fascinantno, budući je reč o vernicima, potpuno neobaveštena o tome šta sve u knjizi po kojoj bi Vi, a i oni, da uređujete jednu sekularnu evropsku državu 21. veka, piše. „Blago siromašnima duhom" je, u tom smislu, postulat koji svoje puno opravdanje dobija u bezočnom, i usuđujem se reći, zločinački sračunatom manipulisanju neukom masom. Dozvolite da se na trenutak osvrnem na priču o Sodomi i Gomori, toliko dragoj Vašem srcu koje se na jedan bezmalo adolescentski način uzbuđuje ovom vrstom horor pričica.

Priča kaže, a Vi ispravite ako grešim, da je bog, kada je odlučio da Sodomu i Gomoru uništi zbog iskvarenosti njenih stanovnika, rešio da poštedi Lota i njegovu porodicu zbog njegove pravednosti. Stoga u Sodomu posla dva anđela muškog pola da upozori Lota da napusti grad pre nego se na njega obruši paklena vatra. Lot je anđele dočekao gostoljubivo ali se pred njegovim vratima ubrzo okupiše muški stanovnici grada zahtevajući od njega da im preda goste kako bi nad njima izvršili, nije teško pretpostaviti, sodomiju. Lot odbija. Častan postupak, nema spora. Međutim, suočen sa upornom i raspaljenom masom on im se obraća sledećim rečima - „Nemojte, braćo, činiti zla. Evo imam dvije kćeri, koje još ne poznaše čoveka; njih ću vam izvesti, pa činite s njima što vam je volja; samo ne dirajte u one ljude jer su zato ušli pod moj krov" (Knjiga postanja 19: 7 - 8).

Izraz „ne poznaše čoveka" je eufemizam za „nevine su". Dakle, Lot svoje nevine kćeri nudi na silovanje rulji. Ja sam, gospodine Radoviću, siguran da Vi u petnaestovekovnoj tradiciji crkve imate već neko simbolično i alegorično tumačenje ovog postupka, ali je on za moj racionalan um jednostavno jeziv. On govori o položaju žena u jednoj kulturi definisanoj religijom a koji je i Vašu crkvu, bezmalo dve hiljade godina kasnije naveо da u svom „Priručniku za pravoslavne devojčice" stavi ovakve stvari - „Svrha postojanja pravoslavne devojčice je udovoljavanje i dobročinjenje ocu i bratu do trenutka dok se ne uda" ili „Kada devojčice dobiju prvu menstruaciju, treba da ćute i da nikome ne govore o tome, jer ih krvarenjem Bog kažnjava što su žene."

No, da se navratim na priču o Sodomi i Gomori. Lot sa porodicom beži iz grada. Spašavaju se svi sem njegove žene koja se osvrnula da baci pogled na Sodomu u plamenu zbog čega biva kažnjena pretvaranjem u stub soli. Lot se s ćerkama sklanja u jednu planinsku pećinu gde ga one opijaju i u dve noći obe spavaju sa njim (i pri tom ostaju trudne).

Gospodine Radoviću, Vama je ova priča model nekakve moralnosti? Vi ste vrlo svesno izvukli deo koji će Vam poslužiti za zastrašivanje masa, a prećutali onaj koji bi kod mislećeg sveta mogao da pokrene neka sasvim logična pitanja. Biblija, koja je Vama i Vašim sledbenicima referentna za život čoveka 21. veka, prepuna je ovakvih besmislenosti i grozota iz kojih teolozi poput Vas po sopstvenom nahođenju izvlače delove koji će poslužiti svrsi i nečasnim ciljevima.

Ako su biblijske priče, poput ove, izvor moralnosti, a iz njih birate „manje problematične" delove a odbacujete one za koje znate da bi mogli biti neprihvatljivi čak i Vašoj neukoj pastvi, to samo znači da ljudi, verujući ili ne, imaju nezavisan kriterijum za procenu moralnosti koji nema nikakve veze s religioznim spisima. Takođe, ako se za bilo koji deo tih, takozvanih svetih spisa, ispostavi da su neistiniti i da bi crkva po njihovim pojedinim delovima morala da menja stav (zdravo za gotovo uzimam pretpostavku da znate da se Zemlja okreće oko Sunca a ne obrnuto, te da nije nastala za šest dana), onda čitava priča o Bibliji kao reči božijoj jednostavno pada u vodu. Odustajanje od doslovnog tumačenja Biblije istovremeno bi značilo i krah hrišćanstva, jer je temelj hrišćanstva Biblija - prosto, ona se ne moze reformisati. Ako biblijska tvrđenja ne shvatate doslovno, onda niste hrišćanin. Kada odstupite od makar jedne jedine rečenice u Starom zavetu, možete monoteisticke religije proglasiti mrtvima.

Kako ne očekujem da analitičan pristup toj zbirci mitoloških pričica iz kojih ovih dana s Mojsijevim gnevom vadite citate, utiče na promenu bilo čijeg stava iz gorepomenutog razloga, neću se dalje upuštati u to. Ali, dozvolite mi da se osvrnem na mefistofelsku perfidnost s kojom ovih dana u svojoj crnoj mantiji i sa episkopskom palicom apokaliptički jezdite srpskim nebom.

Biznis kojim se bavite, gospodine Radoviću, najstariji je biznis na svetu. Kao i svaki start-up, hrišćanstvo je uspelo zahvaljujuci sinergiji dve fenomalne ideje (i, naravno, upornosti osnivača.) Prva ideja je institucijalizovanje krivice, tj. greha. Pre hrišćanstva krivica se takoreći amaterski koristila u organizovanoj propagandi. Utemeljivači hrišćanstva su shvatili pun značaj i moć eksploatacije krivice, i ugradili krivicu kao osnovnu arhitekturu u svoj statut ili manifesto ili biznis plan ako hoćete. Svi su od početka krivi, i treba da božijem predstavništvu - crkvi - dokažu suprotno, a proces dokazivanja je osnovni izvor prihoda.

Druga fenomenalna ideja je eksploatacija seksualnog nagona - jednog od najjačih koga vrsta poseduje - i ugradnja istog u gore navedeni mehanizam krivice. Imaš seksualni život - kriv si. Ova sinergija se pokazala brilijantnim potezom i omogućila je biznisu uspešno poslovanje od skoro dva milenijuma.

Ili, rečima Hajlana Roberta (iz njegove knjige „Buduća istorija") - „Oduzmi seks ljudima. Načini ga zabranjenim, ograniči ga na ritualno parenje. Nateraj ga da se preobrazi u potisnuti sadizam. Potom daj ljudima žrtvenog jarca da ga mrze. Pusti ih da povremeno ubiju jarca radi samoočišćujućeg oslobađanja. Mehanizam je star vekovima. Tirani su ga koristili vekovima pre no što je reč "psihologija" uopšte bila izmišljena. I, deluje."

Stvar je do te mere jednostavna. A kako bi što manje sveta shvatilo o čemu se zapravo radi, agresivno ste se izlaktali u škole, kako bi, po jezuitskom receptu, osigurali indoktrinaciju dečijih umova na vreme.

Gospodine Radoviću, gejevi su poslednji žrtveni jarac neophodan za funkcionisanje Vašeg biznisa. U Starom zavetu osuđuje se na stotine stvari kao što je nagost (bog će se šokirati!), seksualni odnos u toku sedam dana trajanja menstrualnog ciklusa (kažnjivo smrću), dodirivanje menstrualne krvi (od toga postajete nečisti), mlade koje nisu nevine (kamenovanje na smrt), preljuba (kamenovanje na smrt), šišanje kose, jedenje školjki itd ... Svi ovi "zakoni" danas se ignorišu. Suprotno tome poligamija se ne osuđuje. U to vreme bila je uobičajena pojava. Danas je pak, nezakonita. Pavle (čuveni mizogonist) preporučuje da se uopšte ne ženite!

Stari zavet smatra da su žene jednostavno deo privatne imovine kojom se trguje u društvu kojem dominiraju muškarci. Stari zavet odobrava ropstvo, uključujući i žensko seksualno ropstvo. Smatra da je Zemlja ravna, da se nalazi u središtu univerzuma i da Sunce kruži oko nje. Nekoliko njenih pisaca ohrabruje vernike da ubijaju nevernike. Sve ove strašne stvari danas su jednostavno prenebegnute. Kako onda to da homosekualnost nije izmakla ovim prevaziđenim "zakonima"?

Evo kako. Hrišćani su proširili laž da su izmislili moralnost, etiku, dobrotu, dobročinstvo itd. i prodaju se za "Hristove vojnike koji se bore protiv greha". Moderno društvo odlučilo je da su stari gresi jednostavno deo ljudske prirode i odbacuje da se zbog toga stidi. Samo jedna grupa, homoseksualci, koja čini značajan procenat populacije, nije uspela da zbaci teret ludila Starog zaveta. Kako bi pokazali da svet spašavaju od zla, hrišćani su se uhvatili svog poslednjeg žrtvenog jarca - homoseksualaca - i osuđuju ih, uznemiravaju, ponižavaju i podstiču mržnju prema njima kako bi dokazali da vrše "božju volju". To je bolesno i okrutno.

Danas bi Vas bez problema ismejali kada biste, primera radi, opemenuli gospođu Aleksandru Janković, jednog od najvatrenijih apologeta Vaših ideja u srpskom medijskom prostoru, da glavu pokrije maramom, ne farba kosu, produži suknju, ne prekrštava noge i ne šminka se. Međutim, još uvek bez problema deo stanovnika ove zemlje možete nazivati „smradom sodomskim". Jedini smrad koji se širi ulicama napaćene srpske prestonice, zapravo je smrad dima lomače koju potpaljujete svojom mržnjom. Izgleda niste baš toliko gadljivi na zapadne vrednosti - Vaša pojava bi, nekoliko vekova ranije, bila srdačno prihvaćena od strane Vaših zapadnih kolega. Sami ste se lepo zapitali - zbog čega demonstracija slobode, kakva je 10. oktobra pokušana na prestoničkim ulicama, u islamskim zemljama nije moguća? U Iranu ljude protiv kojih ovih dana tako vatreno besedite, šalju na vešala, šta im rade talibani i u Saudijskoj Arabiji, ne usuđujem se ni da zamislim. Vi, pak, ove žalosne teokratije vidite kao uzorite za Srbiju. U toj pravoslavnoj džamahiriji, u kakvu biste Srbiju u svojim suludim fantazmima želeli da pretvorite, sebe zasigurno vidite kao pravoslavnog ajatolaha. Siguran sam da nisam prvi koji će Vam reći da je fizička sličnost zapanjujuća.

U više navrata ste učesnike i organizatore Povorke ponosa nazvali i promoterima kulture smrti. Moram da priznam da je to jedna od najbizarnijih stvari koje sam imao prilike u životu da čujem, budući je redovan deo Vaših rituala celivanje delova tela mrtvih ljudi a temelj dogme tvrdnja da je ovaj zemaljski, prolazni život, zapravo samo priprema za onaj večni, posle smrti. Gašenje života, čula, radosti, erosa i slavljenje mazohizma i morbidna opsednutost umiranjem temelj je Vašeg biznisa. Gospodine Radoviću, dozvolite da ima ljudi koji bi u skladu sa svojim deiluzionim poimanjem sveta i stvarnosti želeli da se malo provesele za svojih zemaljskih dana. Ono što sam ja video onog dana na ulicama Beograda, bila je grupica ljudi naoružana bedževima i zastavama veselih boja s jedne, i horde kapuljaša sa kamenicama i metalnim šipkama koja razulareno ruši i pali, sa druge strane. Da me je kao neupućenog posmatrača neko upitao da identifikujem koja je od ove dve strane promoter kulture smrti, šta mislite kakav bi moj odgovor bio?

Nijedna ljubav nije jalova, gospodine Radoviću. Ni između psa i čoveka a kamoli između dva ljudska bića. U njenoj prirodi je da oplemenjuje, širi dobrotu i lepotu. A što se tiče onog citata o „drvetu koje ploda ne rađa, te se seče i u oganj baca", a od koga me svaki put strese jeza, nije li vrhunski cinizam da to kažete Vi, kao predstavnik organizacije koja je vekove provela po ćelijama ne radeći ništa uz tajno upražnjavanje grehova koje je javno osuđivala? Vi od jalovosti živite, i to više nego udobno, al Vam to ne smeta da za druge potpaljujete plamen.

Bilo bi dobro da se Vaše licemerstvo završava na ovome. Ali, ovo je tek vrh ledenog brega, i to je ono što mi smeta više nego išta. Želite da budete moralni sudija u ime čitavog društva a ogrezli ste u hipokriziju do mere u kojoj je više i ne razaznajete.

Najpre ste licemerno pozvali na nenasilje a onda nasilnike branili argumentom da su bili izazvani da nasilje vrše (od strane nenasilnih šetača?!). To je argument ove jačine - žena koju su silovali zapravo je tražila da je siluju (inače bi nosila suknju do čukljeva). Sasvim odgovara Vašem mentalnom sklopu. Niste se lično latili kamenice, ali ste onima koje su onog dana letele kao kiša meteora, dali zamah svojim govorima punim mržnje i netrpeljivosti. Jeste li Vi to bez greha gospodine Radoviću, kad se tako olako za kamen laćate, metaforički da se izrazim?

Sem što se laćate kamena a niste bez greha, vidite i truna u oku brata svojega a debla u svom ne. Nemojte mi reći da posete mišićavih stripera dvoru vladike zvorničko-tuzlanskog nemaju nikakve veze sa sodomijskim grehom? Jer, ako dolaze po duhovnu okrepu, vrlo su čudno obučeni, a ne vidim što bi se slikali kraj vitrina s vladikinim nakitom? Očekivao bi čovek da vidi vladiku bez jednog oka jer ga prizor mišičavog stripera na njegovoj sofi zacelo morao sablazniti a Isus vrlo jasno kaže šta u tom slučaju valja uraditi da se ne izgubi carstvo nebesko (Matej 5:27-30). Temeljno prećutkivanog Pahomija postalo je deplasirano i pominjati.

Dalje, ne samo da ne rasprodajete svoju imovinu i delite je siromašnima onako kako vam to Isus izričito kaže (Matej 6:19, 6:24, 13:24, 19: 21-23; Luka 12:33, 14:33) već se najbolji vozni park u zemlji može videti ispred Patrijaršije u danima zasedanja Sinoda, a SPC i njeni popovi postaju sinonim za grabež i nezajažljivost.

A i u tradicijama crkve strogo vodite računa na koga ćete se obrušiti. Tako da Vašoj kritici redovno izmiču srpski monopolisti za koje nije teško zaključiti koliki im je udeo u širenju bele kuge, kao i krimogene strukture u mitropoliji na čijem ste čelu. Standard i cene te Evrope koja Vam je toliko gadna, nedostižan je san za većinu Vaših vernika. Ali, kad je Konstantin Veliki, čovek koji je Vašu religiju legalizovao, mogao da ubije sina i ženu i bude proglašen za svetitelja, računam da je malo kritike usmerene na račun centara moći previše za očekivati.

Gospodine Radoviću,

Znam dela Vaša, i gde živite, gde je presto sotonin ... (Otkrovenje Jovanovo)

Александар Радосављевић - Ламброс

Read more: http://www.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=57242#ixzz15TypmFEo

Moralne dileme

Moral  zla

Mario Kopić

Video - YouTube

Diskriminacija s predumišljajem

Diskriminacija s predumišljajem
Milan Vukomanović, 08.10.2010.


Zakon o crkvama i verskim zajednicama, o kome je ove sedmice vođena javna rasprava u Ustavnom sudu Republike Srbije (s ciljem da se oceni ustavnost gotovo dve trećine članova tog zakonskog akta, pa i Zakona u celini), usvojen je u Skupštini Srbije još aprila 2006. To je bio prvi takav zakon donesen nakon 1993, kada je Miloševićeva vlada ukinula prethodni, socijalistički zakon. U raspravi pred Ustavnim sudom, kao i u debatama pre donošenja samog Zakona, najveću pažnju privukla je podela verskih organizacija u Srbiji na „tradicionalne crkve i verske zajednice“, „konfesionalne zajednice“ i „druge verske organizacije“, kao i pitanje registracije netradicionalnih crkava i verskih zajednica.
Novi zakon (čl. 10-15) definiše status tradicionalnih crkava i verskih zajednica kao religijskih organizacija s viševekovnim istorijskim kontinuitetom, čiji je pravni subjektivitet stečen na osnovu posebnih zakona usvojenih u periodu od 1914. do 1930. Tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama tako pripadaju: Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička crkva, Slovačka evangelička crkva augsburške veroispovesti (a.v.), Reformatska hrišćanska crkva, Evangelička hrišćanska crkva (a.v.), Jevrejska zajednica i Islamska zajednica. S druge strane, član 16 istog zakona definiše status takozvanih „konfesionalnih zajednica“ koje su imale status pravnog lica još na osnovu zakonâ socijalističke Jugoslavije iz 1953. i 1977. godine. One se u tom članu ne spominju poimenično, ali se iz ranijeg Predloga zakona vidi da je tu reč o Hrišćanskoj baptističkoj crkvi, Hrišćanskoj adventističkoj crkvi, Evangeličkoj metodističkoj crkvi, Protestantskoj evanđeoskoj crkvi i „drugim religijskim organizacijama“. U Predlogu zakona se ne specifikuju ni “druge religijske organizacije”, pa se o njihovom identitetu može samo spekulisati. Može se, dakle, nagađati da je tu reč o Jehovinim svedocima, mormonima, zajednici Hare Krišna, budistima, Unifikacionoj crkvi, itd. Ali to je samo jedna od brojnih maglina i dvosmislenosti ovoga Zakona.
U svakom slučaju, tradicionalne i netradicionalne (konfesionalne i „druge“) crkve i verske zajednice imaju, prema važećem Zakonu, različite izvore pravnog subjektiviteta. Dok se tradicionalne registruju praktično automatski, podnošenjem prijave i na osnovu svog pravnog kontinuiteta s prethodnim zakonima (među koje nisu ubrojani zakoni socijalističke Jugoslavije, nego samo zakoni Kraljevine Jugoslavije, Kraljevine Srbije, pa i Načertanije o duhovnoj vlasti Knjaževstva Srbskog), ostale se registruju podnošenjem zahteva Ministarstvu vera, izvršnom organu vlasti Republike Srbije. U prvom slučaju je, dakle, registracija deklarativna i proizilazi iz samog Zakona (pa važi onoliko dugo koliko i sam Zakon), dok za netradicionalne crkve i verske zajednice ona ima konstitutivni karakter, pri čemu izvršna vlast može, ukoliko nađe za shodno, brisati ove religijske organizacije iz svog Registra (čl. 22), tj. uskratiti im status pravnog lica, njihov pravni subjektivitet. Oni, dakle, potpadaju pod posebnu, komplikovaniju proceduru registracije, koja od njih iziskuje dostavljanje čitavog niza dokumenata nadležnom Ministarstvu vera. Ta dokumentacija podrazumeva: njihovu odluku o osnivanju; statut u kome se opisuju organizaciona struktura i način upravljanja zajednice; spisak organizacionih jedinica, prava i obaveze članova i dr.; prikaz osnova njihovog verskog učenja, verskih obreda, verskih ciljeva i osnovnih aktivnosti organizacije; podatke o stalnim izvorima prihoda (član 18). S druge strane, Ustav Republike Srbije, usvojen iste godine kada i ovaj Zakon, jamči slobodu veroispovesti, jednakost svih građana na osnovu njihovog religijskog ubeđenja i zabranjuje svaku diskriminaciju, uključujući i onu prema veroispovesti (članovi 21, 43 and 44).
Ovde bi bilo umesno jedno poređenje. U postupku akreditacije visokoškolskih, obrazovnih ustanova (univerziteta i fakulteta) u Srbiji, država je primenila sasvim istu, mukotrpnu proceduru i za državne, i za privatne univerzitete. Univerzitet u Beogradu je, pritom, jedna tradicionalna, istorijska visokoškolska ustanova (s istorijatom dužim od 200 godina), starija i od države nastale nakon Drugog srpskog ustanka. Nekadašnja Dositejeva Velika škola stavljena je, međutim, u isti „registracioni paket“ sa nedavno osnovanim privatnim univerzitetima. Država joj, dakle, nije činila nikakve ustupke kao kada je reč o „tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama“, mada je Beogradski univerzitet državna institucija, a te verske organizacije Ustavom odvojene od države!
Zakon o crkvama i verskim zajednicama iz 2006. godine sadrži još neke diskriminatorske odredbe. Zabranjuje se, na primer, registracija verskih organizacija čiji naziv sadrži čak i deo naziva neke druge organizacije koja je već upisana u registar (čl. 19). Time se praktično zabranjuje registracija svih denominacija s alternativnim imenima ili epitetima poput pravoslavna, baptistička, adventistička, itd. Primenjeno na političke partije, to bi, na primer, značilo da se nijedna nova politička partija ne bi mogla nazvati “demokratskom”, “liberalnom”, “građanskom”, pa ni „srpskom“ – što je apsurdno. To je još apsurdnije kada je reč o crkvama i verskim zajednicama koje, kao rezultat unutrašnjih raskola, često rađaju nove denominacije. Utoliko pre što se u članu 6 Zakona eksplicitno tvrdi: “Crkve i verske zajednice su slobodne i autonomne u određivanju svog verskog

dentiteta”, a u Ustavu (čl. 44) da su „crkve i verske zajednice slobodne da samostalno uređuju svoju unutrašnju organizaciju“ – što bi, dakako, trebalo da se odnosi i na njihov identitet, odnosno ime. Umesto toga, Ministarstvo vera je nadležno u pogledu njihovih identiteta, pa im, zarad registracije, može „dodeliti“ i ime koje im izvorno ne pripada!
Zakon nije jasan ni oko toga da li neka verska organizacija, koja se nije registrovala kod državnog organa, ima pravni status, odnosno ovlašćenje za pravni promet kao verska organizacija (a ne, na primer, kao obično udruženje građana). S obzirom na zahteve istaknute u vezi s registracijom, jasno je da su njima oduzeta ta prava. Najzad, Zakon daje suviše diskrecionih prava izvršnoj vlasti u donošenju odluka oko puno pitanja koja se tiču verskih organizacija, što je protivno ustavu i fundamentalnim religijskim pravima i slobodama.
Među najvažnijim pravima koja pripadaju tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama je to što one mogu organizovati versku nastavu u državnim, javnim školama. Svim ostalim religijskim organizacijama to, pak, nije dozvoljeno. Štaviše, prema članu 31, novi Zakon štiti bogoslužbeni prostor i vreme u javnim ustanovama, kao što su škole, ali ne štiti nepovredivost autonomije i nereligijski karakter i identitet državne, javne škole, iako sloboda od religije (a ne samo sloboda religije) spada u fundamentalna ljudska prava i slobode. Neko bi se, s pravom, mogao zapitati: Čemu se tu daje prvenstvo – autonomiji škole, ili zaštiti religijske službe u njoj? Zašto bi se javna škola odricala svog sekularnog, nekonfesionalnog, laičkog identiteta, kako bi se zaštitila nepovredivost crkvene službe u njenim prostorijama? Zašto se deca u školama, makar i u ograničenom trajanju neke verske službe, moraju opredeljivati po svojoj konfesionalnoj pripadnosti, ili nedostatku iste? Šta ćemo s decom iz ateističkih, agnostičkih, sekularnih porodica? Ko njih „štiti“ od bogoslužbene delatnosti? Svakako ne ovaj Zakon.
A evo i nekih dodatnih primedbi koje se mogu uputiti na račun Zakona o crkvama i verskim zajednicama: 1) potpuna netransparentnost u sastavljanju različitih prednacrta Zakona; 2) gotovo potpuni izostanak javne rasprave; 3) evidentna pristrasnost Ministarstva vera Srbije koje je, kao državno telo, javno zastupalo (i još uvek zastupa) interese većinske religijske organizacije – SPC. Ministar Radulović je, štaviše, u svojim intervjuima poslovično govorio o četiri grane vlasti: zakonodavnoj, izvršnoj, sudskoj i duhovnoj! U praksi, ovaj Zakon je vodio de facto “podržavljenju” Srpske crkve, s očiglednom pristrasnošću izvršne vlasti u njenu korist, čak i unutar grupe “tradicionalnih” verskih zajednica, da ne govorimo o onim „netradicionalnim“.
Osvrnimo se sada kratko i na političku i ideološku predistoriju Zakona o crkvama i verskim zajednicama. Politička odlučnost Koštuničine Vlade (2004-2008) da tešnje sarađuje sa SPC (više iz ideoloških, nego iz pragmatičnih pobuda) došla je do punog izražaja još prilikom sastavljanja Prednacrta Zakona o slobodi vere, crkvama, verskim zajednicama i verskim udruženjima (jul 2004). U njemu je država predvidela velike ustupke crkvi, uključujući tu i instituciju imuniteta sveštenika pred zakonom. Međutim, nakon burnih reakcija dela javnosti, Prednacrt je pretrpeo temeljitu reviziju. U tom dokumentu, zakonopisac je SPC, u odnosu na druge verske zajednice, eufemistički odredio kao primus inter pares, pri čemu je bilo jasno da bi u praksi Srpska crkva, uz logističku pomoć države, dobila najveća ovlašćenja. Pritom se novo Ministarstvo vera Srbije postavilo kao nekakav spoljni, državni „servis“ SPC. Prvi put nakon 5. oktobra strukture političke moći počele su zapravo da se prilagođavaju religijskim strukturama i obratno.
Zanimljivo je da se već u samom naslovu Prednacrta nazirala njegova diskriminatorska intencija. Verske zajednice su bile svrstane u tri kategorije, a iz teksta se jasno videlo da one prilikom upisa u registar neće imati jednaka prava. U jeziku Prednacrta bila je, štaviše, prisutna i bogoslovska terminologija, koja je potpuno strana modernim zakonskim aktima. Termini kao što su bogoslužbeni, bogomolje, sveštenoslužitelji, verski dostojanstvenici, žarišta duhovnosti, duhovna misija i sl. dolaze iz pravoslavnog a ne građanskog vokabulara.
Prema tom dokumentu, država je bila dužna da obezbedi ili da jemči crkvama niz prava (npr. nastavu veronauke u javnim kolama). Verske zajednice i njihovi službenici bili su oslobođeni poreza i imuni pred građanskim vlastima. Tu vrstu autonomije i privilegije crkve u Srbiji jedva da su imale i u Kraljevini Jugoslaviji.
Od pojavljivanja spomenutog Prednacrta iz jula 2004. godine, nekoliko drugih tekstova zakona bilo je pripremano u Ministarstvu vera Republike Srbije. Izradu nacrta pratila je netransparentnost u pogledu identiteta i stručnosti zakonopisaca, kao i potpuna nedostupnost tih nacrta stručnoj javnosti. Ministarstvo vera, koje je leta 2004. godine predložilo prvi Prednacrt zakona, nije nastojalo da podstakne nikakvu značajniju debatu. Oštro su, međutim, reagovali nezavisni intelektualci i nevladine organizacije, jer su u tome videli opasnost da SPC, u odnosu na druge institucije, bude izrazito privilegovana. Ovog puta je država, odnosno njeno nadležno ministarstvo, načinilo čitav niz ustupaka crkvi, koje ona izgleda nije ni tražila. Reč je, pre svega, o stavovima u vezi s imunitetom sveštenika, što je bez presedana u ovakvim pravnim dokumentima, a zatim i o čitavom nizu pitanja koja se tiču novostečenih prava crkve. Član 16 (u nekim verzijama čl. 17) Prednacrta iz 2004. sadržao je, u tom smislu, jednu inherentnu dvosmislenost, pri čemu je tadašnji ministar Milan Radulović to različito tumačio u različitim prigodama. Na primer, u jednoj verziji Prednacrta (čl. 17) stoji: „Sveštenoslužitelji i verski dostojanstvenici uživaju imunitet kao narodni poslanici i sudije. Njima imunitet može da ukine samo Vrhovni sud Srbije, na opravdan zahtev tužilaštva“. Jedno od naknadnih tumačenja, koje je predstavljalo posledicu žučne polemike dela javnosti s ministrom vera i zakonopiscem, svelo je domen tog imuniteta samo na ispovest pred sveštenikom. U konačnoj verziji tog spornog člana, objavljenoj u zvaničnom tekstu Zakona iz 2006. godine, na tom mestu, međutim, stoji: „Sveštenici, odnosno verski službenici su slobodni i nezavisni u obavljanju bogoslužbene delatnosti koja se vrši u skladu sa zakonom i autonomnim pravom crkve ili verske zajednice. Sveštenici, odnosno verski službenici ne mogu biti pozvani na odgovornost pred državnim organima za svoje postupanje pri obavljanju bogoslužbene delatnosti koja se vrši u skladu sa stavom 3 ovog člana... Sveštenik ne može biti pozvan da svedoči o činjenicama i okolnostima koje je saznao prilikom ispovesti“ (član 8).
Crkva je odjednom postala i javna institucija na državnom budžetu, a prema jednom članu zakona organi lokalne samouprave bili bi obavezni da raspišu referendum ukoliko to zatraži crkva ili verska zajednica. Tu se, dakle, sve manje nazirala razlika između crkvenih i državnih institucija.
Prednacrt iz 2004. godine bio je, dakle, u velikoj meri indikator jednog novog, pristrasnijeg odnosa države prema crkvi. U različitim prednacrtima i predlozima zakona samo je 2002. godine bilo precizirano to da država neće ustanovljavati nikakvu religiju, odnosno da neće postojati nikakva državna religija. U ostalim prednacrtima, sve do četvrte verzije, uopšte nije bio definisan takav stav. U svim tim predlozima izdvaja se sedam tradicionalnih verskih zajednica i potvrđuje se njihov kontinuitet u odnosu na status koji su imale u kraljevinama.
Možemo, u tom kontekstu, postaviti čitav niz pitanja, kao što su: koliko je državâ promenjeno od vremena Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije do danas; zašto postoji kontinuitet baš sa statusom u Kraljevini; zašto je izabran model koji je bio tipičan za monarhiju, za jedno sasvim drukčije državno ustrojstvo, a ne neki drugi, itd. Kraljevina Jugoslavija je, na primer, bila država u kojoj je SPC imala povlašten status. Da li je tu bilo prisutno očekivanje da će i Republika Srbija uskoro biti konstituisana kao zemlja s državnom crkvom?
Četvrta verzija Prednacrta zakona o pravnom položaju verskih zajednica (iz 2005.) bila je samo donekle izmenjena u odnosu na prethodne. U njoj je izostavljena kvota potrebna za registraciju neke verske zajednice (taj broj je bio čak 1000 u Prednacrtu iz 2004.), a u članu 5 je prvi put eksplicitno navedeno da su „verske zajednice ravnopravne i nezavisne od države“. Ipak, i u toj verziji zadržana je diskriminatorska klasifikacija verskih zajednica na tradicionalne crkve, istorijske verske zajednice i veroispovedne zajednice. Religije u Srbiji bi, po tom nacrtu, i dalje bile praktično diskriminisane prilikom upisa u registar, a u čl. 24 je opet stajalo da se „u obavljanju bogoslužbene delatnosti sveštenicima jemči puna sloboda, autonomija i imunitet pred javnim vlastima“. Član 46 je, štaviše, i dalje predviđao mogućnost raspisivanja referenduma na lokalnom nivou, a na zahtev verske zajednice. Ovde se postavlja pitanje zašto je crkva, odnosno verska zajednica iznad drugih institucija i zašto ista prava ne važe za građanske organizacije i inicijative.
Kada je reč o vrednosnim određenjima, iako se, na primer, u preambuli Ustava Evrope spominje samo jedna opštija i dovoljno inkluzivna formulacija „religijsko, kulturno i humanističko nasleđe“ (bez posebnog apostrofiranja hrišćanskog nasleđa), u čl. 11 srbijanskog Prednacrta Zakona tradicionalne crkve su istaknute kao „nosioci evropske hrišćanske kulture“. Doprinos evropskoj kulturi ne ističe se, međutim, u slučaju jevrejske i islamske verske zajednice (čl. 15-17), kojima zakonodavac samo „vaspostavlja[sic!] kontinuitet“ sa pravnim subjektivitetom stečenim u Kraljevini Jugoslaviji.
Peta i šesta verzija Prednacrta Zakona o verskoj slobodi i pravnom položaju crkava, verskih zajednica i verskih organizacija nisu bile dostupne ni široj, ni stručnoj, akademskoj javnosti, iako je šesta, poslednja verzija prerasla i u Nacrt zakona koji je Ministarstvo vera zvanično dostavilo Vladi Srbije. Ceo proces pripreme tih prednacrta bio je, kao što smo videli, vrlo maglovit. Oni se, na primer, nisu našli na veb-sajtu Ministarstva vera, a nisu bili dostupni javnosti ni na neki drugi način.
Iz intervjua tadašnjeg ministra vera objavljenog u listu Pravoslavlje (br. 930, 15. decembar 2005), jasno se videlo da je najveća dilema njegovog ministarstva bila kako pomiriti moderni princip jednakosti verskih zajednica pred zakonom s očiglednim i paralelnim nastojanjem da se SPC prida poseban značaj i da joj se dâ faktički primat. Evo šta je o tome nedvosmisleno govorio ministar Radulović:
„Nije problem da oni (tj. male verske zajednice – M. V.) dobiju tu slobodu, već u tome što oni smatraju da SPC mora da se svede na njihov nivo, da bude jednaka njima. Sve diskusije koje vodimo svode se na to da im dokažemo da u Srbiji svi jesu ravnopravni, ali nisu svi jednaki, ne mogu biti. To ne dozvoljava tradicija, ljudi ne dozvoljavaju. Mi ne možemo sada namiriti volju 2 odsto novoveraca, a učiniti nažao 98 procenata stanovnika koji pripadaju tradicionalnim crkvama. To je neka klackalica na kojoj se još mučimo, ali je suštinska stvar sledeća: ova vlada je odlučna, bar sam ja odlučan, da neće doneti zakon koji neće priznati našu tradiciju, koji neće prepoznati SPC kao nosioca državotvorne i kulturne svesti srpskog naroda, koji neće priznati celokupnu našu tradiciju, da nećemo doneti zakon koji neće uspostaviti kontinuitet između zakona Kraljevine Jugoslavije i ovog modernog zakona i da nećemo prihvatiti to što su prihvatili svi, čak i Rusi – zakon o verama koji im izdiktiraju Amerikanci“.
Zamislite samo da predstavnici SPC, kao ostali građani Srbije, pa i njeni rektori, podnose dokumentaciju na nekom državnom šalteru! Važeći Zakon o crkvama i verskim zajednicama mogao je, uostalom, štiteći, pre svega, slobodu religije, ukinuti te šaltere za sve verske organizacije. Time bi, međutim, bila ukinuta i diskriminacija nekih građana Srbije (kako manjinskih vernika, tako i ateista), a to srpski Zakonopisac i Zakonodavac nikako nisu smeli da dopuste.
Peščanik.net, 08.10.2010.