Isus i Torinsko platno

Danas, 27/04/2011 17:03

AUTOR: ALEKSEJ KIŠJUHAS

Kao dokaz o uskrsnuću Isusa iz Nazareta, odnosno njegovom ustajanju iz mrtvih, često se navodi tzv. Torinsko platno. Reč je o tkanini u koju je Isus navodno bio umotan (iako o umotavanju ne govore sve novozavetne knjige), a na kojem se vidi Isusov lik, odnosno figura koja nosi nešto trnovito na glavi, uz krvave otiske ruku, nogu i desne strane tela.

Ovo platno se prvi put pojavilo u Francuskoj 1353. godine i predstavljalo je senzaciju. Ubrzo je izloženo pred javnost i ta javnost je hrlila da ga vidi, dodirne i ostalo. Međutim, zabava je kratko trajala. Biskup Pjer D'Arsi se već 1389. godine, dok su se Srbi i Turci sporečkavali na Kosovu, bavio naučnim skepticizmom. Naime, ovaj hrabri biskup je počeo da istražuje autentičnost platna i ubrzo uviđa da je u pitanju falsifikat. Izveštaj o tome je uredno poslao tadašnjem papi, koji je platno poslao u Torino, nadajući se da će se ceo blam zaboraviti. Naravno, brojni pojedinci operisani od tih neskromnih stvarčica koje se nazivaju dokazima i dalje veruju u njegovu autentičnost. Interesantno je da čak i crkva dozvoljava naučnicima da provere celu stvar, metodom datiranja preko ugljenika 14, u oktobru 1988. godine. Pokazalo se da je biskup bio u pravu: u pitanju je srednjovekovna podvala, motivisana nečim što ne zavisi od veka u kojem se odigrala - željom za nešto slave i/ili novca.

Sa platnom ili bez njega, čin uskrsnuća Isusa iz Nazareta predstavlja krupan događaj za hrišćane. U teološkom smislu, ono je značajno jer se time ispunjava starozavetno proročanstvo o sinu božjem koji će ustati iz mrtvih nakon tri dana i tri noći. Međutim, i ova činjenica proizvodi manju nezgodaciju. Prema novozavetnim navodima, Isusova smrt se može rekonstruisati na sledeći način - on je razapet u petak ujutru, umire nakon šest sati i odnet je u grobnicu u petak predveče ili uveče. To bi značilo da do nedelje ujutru nije prošlo tri dana i tri noći, već samo oko 36 do 40 sati. Nedoslednosti, legendi i mitologije oko celog događaja zapravo ima previše. Ali, skeptički prigovori poput ovih mnogima će zasmetati i delovati uvredljivo. Zdravorazumsko ili kritičko promišljanje više ne predstavlja jeres, ali za mnoge je uvreda. Priče o ustajanju iz mrtvih danas su predmet horor filmova, ali ukoliko su se dogodile nekoliko hiljada godina unazad, reč je o samom temelju vere koji se ne dovodi u pitanje.

Zašto je to tako? Zato što Uskrs pre svega predstavlja slavljenje života i nade da taj život neće imati svoj kraj. Reč je o želji i nadi koja je stara koliko i čovek. Koliko god Isus izgledao zgodno, uopšte nije stvar u njemu. Čvrsto verovanje u to jedno uskrsnuće daje nadu da ćemo i sami zajahati talas preporoda, obnove i neprekinutog življenja. Uostalom, i cela stvar sa jajima i Uskrsom zapravo je starija od hrišćanstva. Obojena jaja su pronađena i u praistorijskim grobovima i jaje je gotovo univerzalni simbol nastanka života i preporoda u gomili kultura. Vernici drevne iranske religije zoroasterizma farbali su jaja za novu godinu, koja je kod njih bila upravo u prvim danima proleća. Stari Egipćani takođe su farbali jaja, poklanjajući ih u proleće kao simbol buđenja života. Glinena jaja pronađena su i u grobovima Slovena i to pre nego što su primili hrišćanstvo.

Nažalost, kada se u sve umeša organizovana religija, imamo trgovinu tom bolno iskrenom željom da svemu jednom ne dođe kraj. Norme osmišljene da ljude drže u poslušnom stanju, zloupotrebljavajući i ljudske strahove i nade. Svaki diktat ili dogma svode se na isto - "uskrsnućeš i ti, ali to ima da te košta". U dinarima ili evrima, u frustraciji zbog zabrane mrsnog ili masturbacije, svejedno. Ljudima je njihovo postojanje drago i, nekako, priraslo za srce. Iz tih razloga će pristati na sve i svašta, samo da ga produže, obezbede ili zagarantuju. Sartr je tvrdio da ne postoji nikakva naročita ljudska esencija, već da postoji samo postojanje. Da su ljudi prepušteni samo samima sebi, bez izuzetka, te da je takva ljudska sloboda zapravo golem teret. Najjednostavnije baratanje takvim teretom jednostavno je priča da život i ljudska egzistencija ne prestaju.

Neki od nas će verovati u život posle smrti i lično uskrsnuće. I baratati svim dokazima koji tome ne idu u prilog na sebi svojstvene načine. Neki od nas neće, pa će baratati izvesnošću sopstvene smrti kao trajne i konačne činjenice na opet sebi svojstvene načine. Međutim, ono što je i jednima i drugima zajedničko upravo je volja za životom. Čak i u budalaštinu poput Torinskog platna verovalo se i veruje se zbog - života. Vernici, kojima ovaj sociolog i kolumnista prilično grubo i glasno ne pripada, veruju samo zato što im je život isuviše dragocen. I ne dopada im se ideja da će ga izgubiti, što je, zapravo, sasvim u redu. Ovo nedopadanje delimo svi. Njegov neskromni savet njima, u danima u kojima se slavi trajni život jedne bajkovite i kontroverzne figure, bio bi da obrate pažnju na sopstveni život, ovde i sada. Jer zbog njegovog kvaliteta svi ovo i radimo. I, zato, još jedan komadić te šunke molim. I ta jaja, jeste, hvala.